Za sobom imamо uništenu prošlost a pred sobom sumnjivu budućnost.!!!


.... Tokom školovanja sam bio prinuđen da učim dosta zakona, od zakona gravitacije do zakona relativiteta. Libo mene racqu za svim zakonima ....
Ipak, od svih zakona u najdražoj uspomeni mi je ostao zakon velikih brojeva, koji sam proučio dolazeći kao gost na Pravni fakultet.
Taj zakon nije bio u nastavnom programu, ali je izvanredno funkcionisao u praksi. Na Pravnom fakultetu je uvijek bilo najviše studenata, a što je meni bilo mnogo važnije, veći dio su bile studentkinje, uglavnom dooobre pičke. Suva qurca je mogao ostati samo teški duduk. Taktika prosta.

..... Ali, mogli smo da se smijemo i izmišljamo apsurdne, nadrealističke igre. I da pјevamo Internacionalu, Avanti Popolo, i druge revolucionarne pjesme što su odavno izgubile smisao ....

...... kada izađes iz svoje zemlje i počneš život negdje drugdje,počneš da"puštaš" korjene,stalno mjeriš šta si time dobio,sta izgubio,tom prilikom još činjenice koje su se dešavale i koje se dešavaju u svojoj zemlji doprinose da počneš u početku da „braniš“ svoju zemlju opravdavaš postupke u proteklih 10 god.....,a poslije se stidiš da kažeš odakle si, to su vam prvi znakovi zamiranja duše ...

To te natjera da svu ljubav prema rodnoj „grudi“ zatvoriš u svoja 4-ri zida i podjeliš sjecanja na drage ljude ili malo manje drage,sa svojim ukućanima ili „zemljacima“ koji imaju isti problem i istu bol...
Tada se jos vrlo teško odlučuješ na posjetu svojoj zemlji,jer se teško zaboravljaju poslednjih 10 god....

.... e za „naše“, šta da vam pričam, ja sam valjda opet jedini ovdje( u mjestu) koga zaustave „naši“, čisto da bi se ispričali sa mnom a ne da traže nekakvu sitnu korist za sebe, i to me prepoznaju na kilometar zbog mirisa kojim odišemm, ja, uvijek na žuto ....

Ovo vam pričam zbog toga što sam jedan,opet, od rijetkih, ako ne i jedini čovjek sa ovih prostora koji nikog ne mrzi, koji nikad nikoga ne ogovara, koji nastoji da se o njemu nikada ništa ružno ne priča.
Ako uopšte ima bezgrešnih, onda sam ja taj...

Naslov postavljene teme je malo zbunjujuci,jer u mom slucaju moja proslost nije unistena.
Naravno da ima u svacijoj proslosti i lijepih uspomena kojih se rado prisjecamo,a isto tako i losih koje zelimo da zaboravimo.
U mojoj proslosti svakako preovladjuju lijepe uspomene,osim perioda ratnih zbivanja,koji zasigurno nikada necu zaboraviti iako se maksimalno trudim da ta sjecanja potisnem negdje u kraj!
Eh sad',sto se buducnosti tice, u tom slucaju sam svakako pesimista gledajuci u globalu na citav svijet,pocev od globalnog zatopljenja planete,erupcije silnih vulkana,ucestalih zemljotresa,svakodnevnih oluja,ciklona,uragana,tsunamija,,,poplava sirih razmjera,a isto tako i pozara jos sirih razmjera,cjelokupne ekonomske situacije i gladi koja se siri citavom planetom,da ne pominjem ratove i terorizam...itd,itd,itd???

.... Nakon nadolazeće demokratije na prostore koji su se nekad zvali Yugoslavia, izgovoreno je toliko gluposti, nebuloza i podlosti da se normalnom čovjeku, koji razmišlja sopstvenom glavom i koji živi od svoje plate, smučilo da sluša sve te političke laži, obmane, pretnje i ucjene. U poplavi svih tih naručenih analitičkih komentara, koji uvijek tendenciozno navijaju za neku stranu, niko od večitih „estradnih“ polemičara nije iznio samu suštinu nastalih problema. Prava istina i ključni problemi ostali su, zapravo, potpuno skriveni u sjenci jalovih rasprava i različitih partijskih kombinatorika. Građani prostora ex YU su neprekidno izloženi agresivnoj političkoj manipulaciji, dok im niko otvoreno ne govori u kakvoj se danas nevolji nalazimo i šta sve još može da nam se desi. A nevolja je ogromna i događaji koji su pred nama će biti dramatično teški kako za same mini državice, tako i za sve siromašnije i zaduženije građane.
Niko o tome ne govori. Niko ne razmišlja šta ćemo raditi kada sve rasprodamo? Nezaposleno je na milione ljudi, dok je zaposlenost, malte ne, zanemariva. Inflacija se otrgla kontroli i kreće se nešto preko 30%, dok se domaće valute brane lažnom makroekonomskom stabilnošću u kojoj ekstremno profitiraju samo banke, tako da su one prošle godine zabilježile profit od nekoliko milijardi miliona eura. Sva populacija penzionera jedva preživljava, a u istoj poziciji su radno sposobnih ljudi. Srednju klasu čine nešto sretnika koji zarađuju isto onoliko novca koliko iznosi socijalna pomoć u razvijenim zemljama, dok je svega nekoliko hiljada ljudi toliko bogato da ne primećuju 1.000.000 djece koja nemaju hrane ili su neuhranjena. Ako ovoj poraznoj statistici dodamo da 230.000 ljudi svake godine više umre nego što se rodi i da 325.000 ljudi godišnje oboli od teških bolesti, onda je to dokaz da smo u velikoj nevolji. Istraživanja mlade generacije pokazuju da 72% mladi razmišlja da napusti svoje zemlje. Među prvima stručna i obrazovana radna snaga. To je presjek našeg stanja.
Političari manipulišu i špekulišu nezadovoljstvom očajnika. To se najbolje pokazauje na izborima. Generalno gledano, sukobila su se dva isključiva bloka. Jedni su nam obećavali neizvjesnu budućnost, dok su drugi branili izgubljenu prošlost. Niko nije govorio o sadašnjosti. Niko nije ni primjetio da je ulje poskupjelo duplo. Građani plaćaju danak svojoj političkoj naivnosti i nepromišljenosti. Računica je bila nemilosrdna. Društveni gubici su se gomilali. Ekstremno su profitirali samo uske privilegovane kaste političke oligarhije i njihovi tajkuni.
Do kada? Dok se ne pojave neki normalni političari koji će objediniti sve vredne, poštene i stručne ljude i koji će nas izvesti iz ove agonije. Izlaz postoji. Građani treba samo da prepoznaju kuda mora da se ide....?!

.... Neki se ponašaju kao da istorije nije bilo, kao da svijet ima amneziju, a čini se da je imaju oni ....

....Dobro je pamtiti dobro, iz srca svoga i svog pamćenja iznositi dobro. Nažalost, pamtimo mi i zlo. Stara mudrost jevrejska kaže: Bog je i popustio zaborav na ljude. Po tumačenju svetih Božjih ljudi, zato je Bog popustio i smrt na dar da ne bi zlo, da ne bi mržnja, bili vječni.

Život ovozemaljski, ovakav kakav jeste od iskona i vazda nudi čovjeku dve mogućnosti za izbor. Na jednoj strani je put ka đavolu na drugoj, put ka Bogu. Hoće li čovjek izabrati da potone u grijeh i ovozemaljsku ograničenost, birajući put iz zemlje živih u zemlju nedođiju, ili će baštiniti u sebi vjeru i pamćenje - ostaje na čoveku. Njemu je Bog i dao dubinu uma da nasledi pamćenje vijekova a on sam je važniji od svog svemira. Hoće li nas pred Bogom spasiti djeca i cvijeće, ko smo, kakvi smo ljudi, muvljeg ili božanskog pamćenja, pomoći će nam da shvatimo ljubavnu vječnost....

"Moderna Evropa" okrenula se od drveta života i pošla "zmiji" na razgovor, kao naša prababa Eva. I uhvatila je vezu sa đavolom, i stvorila pakt sa đavolom. Dala je obavezu i primila obećanje...................

Reći ću vam u povjerenju.
"Oni" ne njeguju, štaviše: oni upropašćuju „sluh“, da ne kažem, dušu.Banalni su i neuništivi kao plastične boce ....

........ Pravedni i pošteni ljudi su danas skoro "izumrla" vrsta. Posebno u Hrvatskoj, Srbiji i u Bosni i Hercegovini. u kojima se ideja "čojstva i junaštva" rađala i kao usrećiteljska nametala svim narodima i narodnostima države stvorene posle Prvog i obnovljene poslije Drugog svjetskog rata. Javno ispoljavanje pozitivnih osjećanja prema bivšoj Jugoslaviji takođe je nepoželjno i nepopularno i, na kraju krajeva, nelukrativno, s obzirom na privilegije koje danas donosi privrženost nacionalnim i nacionalističkim državotvornim ideologijama. Toga su, kao i u vrijeme kada su bili vatreni pobornici Jugoslovenstva, svjesni, prije svega, pisci i intelektualci. Mnogi među njima stide se svojih biografija, nekih dojučerašnjih postupaka i knjiga, spremni da se odreknu mnogo čega, osim materijalnih vrijednosti, iz vremena kad su ispisivali (i naplaćivali) ode najpre Titovom a potom Miloševićevom Jugoslovenstvu i vladarskom umijeću.
Prošlost se ne može izbrisat, ali se ne može ni frizirati, kolko god se to neki trudili.
Ne brinu me ti licemjeri koji su se „prekantali“, apriore su predodređeni za uništenje svega čega se late. Pa logičan slijed tako će se pojesti između sebe.
A mini „državice“ nastale nepravednim raspadom bivše SFRJ su prolazna kategoriju. I neka su, hvala bogu !!!! Nikog nisu usrećile, nikom dobra nisu donjele ......
Današnjim „demokratima“ obraz može spasiti ostavka. Sutra to neće biti dovoljno ........ A najgora stvar je kad čovjek digne ruku sam na sebe, što i od boga nije propisano.....

...... Dobar čovjek nikad neće biti nesretan zbog propuštene prilike.
Sreću ne valja izazivati, nego joj se trebaš prepustiti. Kao pitomoj rijeci bez virova. Oni koji su je izazivali, vazda bi umjesto sreće dozvali nesreću. Utopili bi se na pravdi boga, pa bi svi pričali o tome kako su se u takvoj rijeci mogli utopiti, a nije bilo boljih plivača od njih. Tako je bilo u ona vremena, a tako je bogme i danas .....

.... Mi danas nismo više što bijasmo ko djeca, mi danas znamo jedno, a to je to što imamo:
poezija da nije zlatna ribica u kristalnome lancu tihe lirske sobe, ni tamjan slatkih riječi u ustima krvnika.

Evo jedne tuzne price,koja odgovara ovoj temi.


Живот сио, а мржња пожњела

Datum: 25.06.2008
Autor: Снежана Тасић

Дошли су по њих 1992. у пет ујутро и са осталим Србима транспортовали их у Ријеку, па у Сплит, а онда у Мостар у један студентски дом, који је био претворен у логор за Србе,па и за супружнике Митра и Виду Милинковић из Цриквенице. Вида осиједила за један дан

ЛИСТAЈУЋИ фотографије и новија сјећања која су жива и као уписана, Вида и Митар Милинковић, избјеглице и сада становници приједорског насеља Балтин баре, стално мисле и често се питају: "шта нам се деси, шта и коме згријешисмо?". Вида је рођена прије 53 године у Јајцу, а Митар, годину млађи,

у Санском Мосту. Судбина је хтјела да се осамдесетих упознају у Цриквеници гдје су обоје радили и потом вјенчали у Дабру.
- Најљепши дио мог живота био је онда кад сам живјела у Цриквеници и као куварица радила у једном хотелу. Муж је био зидар и радио на грађевини. Имали смо викендицу, тамо намјеравали да купимо и кућу, а онда је дошла 1992. година и тај несрећни рат - Вида казује своју животну причу. Лијепи живот је застао пред изгоном и мржњом...

Све је почело у јулу те 1992. године, када су из Цриквенице гдје су живјели и радили око 15 година, изненада одведени из куће. Ни слутили нису пред каквим ће се све мукама наћи.
- Дошли су по нас ујутро, у пет сат, и са осталим Србима транспортовали нас за Ријеку, па у Сплит, а онда у Мостар, у један студентски дом, који је био претворен у логор за Србе. Некако сам и подносила батине, али када сам видјела да ће ме силовати, мислила сам да то нећу моћи да преживим - очију пуних суза Вида нам потврђује да су је силовала тројица Хрвата логорских чувара и то пред очима њеног мужа Митра. Њихова имена никада није сазнала.
Доживјела је стрес , душевни слом и готово потпуно осиједила за само један дан. Након свега била је подвргнута гинеколошким прегледима , али никада није добила било какав налаз да је силована. Додаје да је било још покушаја да се овако нешто понови, али је неким сплетом околности била поштеђена нових мука.

- Били смо више гладни него сити, храну нисмо добијали по неколико дана, батине су биле свакодневне, понижавање, психичко малтретирање. Тих мјесец дана проведених у том логору нећу заборавити док сам жива", присјећа се Вида и каже да је потом радила у једном силосу, у Мостару, а да је за то вријеме Митар копао ровове за потребе хрватске војске.

Размијењени су посредством Међународног Црвеног крста у августу 1992. године, затим отишли у Столац, па у Требиње, а након тога за Никшић и у Београд. Из Београда су стигли у Митрову родну Сану, и не слутећи да ће 95. године морати поново да бјеже... Куда?

- Ето нас сада у Приједору са препуно рана. Митар рањен на Градачцу, доживио је и срчани удар и има чир. Моје ране нико не зна, али оне никада неће зацијелити... Носим најгори могући терет на срцу, некакву празнину, као да немам више ништа. A и немамо ништа, прича Вида.

Овдје су добили плац, али нема посла, а овако болесни не могу више тешке послове ни да раде иако нису стари. Вида пере тепихе по кућама, муж цијепа дрва, помаже на имањима, али све су то тешки физички послови које он не може више да издржи. Вида полако прича застајкујући да обрише сузе које јој с времена на вријеме саме крену низ лице.

Живе прескромно у малој кући, више налик шупи, коју су саградили од оно новца што су имали. A оно што су имали у Цриквеници, све је изгорјело. Уштеђевина им је недоступна у хрватским банкама, тако да им је преостало да се радују још само сваком новом дану, који са собом не носи ништа добро, осим тешког рада барем за хљеб.

- Имамо нешто баште, нешто нам и комшије помогну, али је стварно тешко. Живимо од 47 марака социјалне помоћи, муж ми је зимус сломио ногу и још увијек је тешко покретан. Немамо ни струје ни воде, тако да живимо како ни сањали нисмо да ћемо живјети - наставља ову тужну причу Вида.

Милинковићи су прошле јесени почели да граде и праву кућу, добили су од Владе РС 6000 марака и уз помоћ комшија довели градњу до плоче, али због недостатка новца морали су стати и даље не могу ништа.

- Највећа ми је жеља да дигнемо кров и да се иселимо из ове шупе и да ми у кући засија сијалица, рече нам на растанку Вида Милинковић. Као да не вјерује да се баш њој све то десило. A јесте.

Tuzno i zalosno

....Ovo je zapis o nama, pjesma bez radosti ovo je pjesma za sve propale mladosti ,pjesma mojoj izgubljenoj generaciji u starom salonskom stanu, u kome je svaka soba u drugoj boji, na svakom zidu nalazi se mnoštvo umjetničkih slika sumnjivog kvaliteta i starih fotografija, a stari klavir u ćošku zanosno cvili, parket koji škripi pri svakom koraku i tako otežava bitisanje.
U zelenoj sobi neko sjedi na fotelji okružen mladim ovozemaljskim glumcima i statistima i daje im poslednja uputstva pred nadolazećom maškaradom.
Ovo je žurka, ponašajte se prirodno, kada se izgovaraju bezobrazne riječi, slobodno se nasmijte, napravite atmosferu.
Stela, priča ustaje iz fotelje i odlazi na svoje mjesto za monitorom, u drugoj sobi. Njene velike grudi od kojihsvima zastaje dah, njen pogled pun skrivene požude, žuti rajf u njenoj kosi koji samo on zna tajnu ljubavi .....
Želio sam Stelu samo za se, htio sam joj dati srce iz njedara, da je vodim na kraj svijeta nisam im'o para, želio sam da joj pružim što je nemoguće da je vodim svojoj kuci nisam im'o kuće.
Prije nego što se uključe kamere, čaše se pune „voćnim sokovima“, bizarnim alkoholom. Svi na žurci prinuđeni su da slušaju mene a u „pripitom“ stanju izgovaram dugačak monolog o istoriji, o ubijanju i masturbiranju, o tome ko ima veći... Već u prvom pokušaju sam uvjerljiv......

Ja bijah mlad pun života
Kad crni oblak nadvi se nad nas
I sve krenu naopako tada
Stavih ruku na vrijeme što teče
Al' nehtje stati
Ruku mi opeče
I osta bol sve do ovog dana


Prođoh kroz mladost
Kao kroz maglu
Udarajući u bijedu
Posrčući često
I nevidjeh ništa sem samog sebe
Sebičan postah
I padah sve dalje
Neznadoh molit
Jos gore praštat
I dušu svoju u okove bacih
Tijelo bez duše
Ko kamen je tvrdo
I primah udarce sa svih strana
Boreć’ se dok sam imao snage
Najzad posustah
I posta silueta života
Sto se samo bezvoljno vuče
Sad dane brojim
Prstima što bole
Nesvjestan vremena
Što na licu piše mog života
Izgubljene snove

To je moj život, moja stvar!!!

...... Trebalo bi ubijati proslost sa svakim danom što se gasi, izbrisati je da ne boli. !!!!
Dvadeset mi je i nešto godina. Tačnije više od dvadeset a manje od trideset.
Ružno doba, tako star, a tako mlad.
Lako je vjernicima, jer oni imaju odgovore na sva pitanja. Odnosno jedan univerzalni odgovor. Bog i božja volja. Sve se što nam se dešava, dešava se zato što Bog tako hoće. A to, što mi ne razumijemo uvijek, zašto Bog nešto čini baš onako kako čini, predstavlja drugi dio te dogme i glasi: ''Nеdokučivi su putevi gospodnji''.
Za razliku od vjernika, MI „nevjernic“ i, skeptici, intelektualci ili jednostavno rečeno ateisti, imamo hiljade pitanja na koja oni nemaju odgovore. Jedno od najčešćih je, zašto ako već postoji Bog ''ćuti'' odnosno ne reaguje na nepravde i zla koja se dešavaju? Zašto je ravnodušan prema patnjama nevinih? Pošto odgovora nema, MI „nevjernici“ dolazimo do zaključka da Bog ili ne postoji ili je potpuno nezainteresovan za svjet koji je stvorio.

Da li da vam kazujem i o ženama koje su prošle kroz moj život: možda DA !
Jedno, znam da u moru mojih mrtvih snova postoje dvije vrste žena.

Jedne su crnke koje vonje na ustajalu uskislu spermu.One su me, iz čiste dokone i zabave lovile kao albatrosa, silne su i mrske ......Nikada one ne daju ljubav. Uvijek djele postelju sa najmanje dva.Za njihovu prikrivenu požudu nemam riječi, možda najsličnije kameleonu. Predodređene su za dekanentne likove!

Druge su plave ljepotice po pravilu sa rajfom u kosi.Odišu na krv,med i bisernu čistotću. Nježne su i plahe. Ljube vječno i zanosno. Oreol im je materinstvo. Uvijek mirušu na opojno žuto. Kad te povrijede, to je nježna i slatku bol.Zaslužuju ih sam senzualni likovi svijetlog kolorita, poput mene ...
One samo, one ti mogu odagnat tugu i zbog tebe nikad neće tražiti drugog.




...... „ Lepa je Slovenija ???????????

Kje je lepše, kot pri nas doma,
lepših ni nikjer gora, polja,
lepših krajev ni in ne ljudi,
kot so tu v Sloveniji.

Ko harmonika nam zaigra,
v srcih naših ni nikjer meja,
naj odmeva naša muzika:
"Lepa je Slovenija!".

Si naša, Slovenija,
te vsakdo rad ima.
Zapojmo skupaj si,
saj smo v Sloveniji „

Ovaj dio svoje prošlosti ne mogu nit želim izbrisati ..........Nema tu velike priče. Kao i svi klinci u našoj matematičkoj gimnaziji, i ja sam bio zaljubljen u svoju profesoricu opšte matematike, s tom razilkom što sam ja bio odličan đak. Možda tome mogu i da zahvalim što sam sa njom proveo nezaboravne trenutke. Evo kako se to dogodilo.
Profesorica je bila kao iz filmova. Lijepe duge noge, izbačena guza, uzak struk, a onda velike čvrste dojke, ljep vrat i prekrasno lice.
Šta više treba momčiću od 17 godina da se zaljubi. Svi smo o njoj maštali, na nju drkali, tajno joj pisali pisma, naravno anonimna, jednom riječju, patili.
Stanovao sam u grada i u momentima, kad sam mislio da sam sam, vikao sam pticama i nebu njeno ime.
Ona je, naravno, svakog momenta osjećala halapljive poglede kilnaca i izgleda da joj to nije smetalo,čak štavise, po razredu se, ispred table uvijek kretala tako da su joj pokreti bili izazovni, da su joj njena ljepa guzica i sise uvek dolazili maksimalno do izražaja. Tog dana pisali smo pismeni zadatak iz matematike i nakon časa Profesorica me je zamolila da ostanem. Dvadeset pari očiju mojih razrednih drugova me je pogledalo sa zavišću. Samo sam se lagano nakašljao.
- Pomoći ćes mi da ove pismene odnesem do kuće. Može? Ako imas drugih obaveza, ja ću....
- Ne, ne, ne. sam sam kod kuće i niko me ne čeka - rekoh zapanjeno.
- Odlično - reče Profesorica i nasmješi se.
Iako je bila subota nizašta na svjetu ne bih propustlo da samo trenutak budem s njom. Uzeo sam sve radove i sa profesoricom otišao do njenog stana. Tamo je već bio njen muž, dobričina, gromada od čoveka.
Vec sam se spremao da se pozdravim i odem kad ona reče:
- Sta si se ukipio, sjedi. Sad će mo nešto pojesti, a onda ćeš mi pomoći da ovo pregledam.
- Al ja... - počeh neuvjerijivo da mucam.
- Ajde, ajde dječko, sjedi. Sad nisi u razredu nego si naš gost. Mi smo domaćini reče Dobričina.
Profesorica izađe i kad se vratila presvučena u kucnu haljinu, vidjeh joj bijele gaćice i grudnjak sa sisama koje su kipjele, prije nego što je „nehajno“ stegla haljinu. Kao da je to uradila namjerno. Zamolih je da operem ruke, a ona mi smješeći se pokaza kupatilo. Uđoh u njega da što brže izdrkam, da mi ne primjete kurčinu koja se spontano digla. Zažmirio sam, spustlo hlače negdje do koljena. Odjednom, kao grom neko kucnu i otvori vrata.
- Požuri, supa će se ohladiti - rece Profesorica ulazeći.
- Jao majko mila a kolki ti je „buzdovan“, ovo još nisam vidjela .
- Peškir ti je ovde - reče, milujući me po grudima i navlačeći moj kurac tako da on špricnu po kupatilu.
Zbunjen, brzo se obukoh, oprah ruke i blijed kao krpa sjedoh za sto. To je ipak bilo previše. Za dva minuta ostvarili su se svi moji snovi koje sam sanjao četiri godine.
- Jedi dječko, nemoj da se stidiš. Kroz usta snaga ulazi - reče Dobričina.
- Naravno da će da jede, onda će biti još veći i jači - reče Profesorica pogledavši me svojim velikim, nevinim plavim očima, blago se smješeći.
Poslije ručka sjeli smo za sto. Dobričina je nešto pričao i pio, a mi smo ispravljali školske zadatke. Iznad stola ozbiljna kao svaki profesor, a ispod gurala je svoje noge među moje, tako da je bilo vrlo tesko skoncentrisati se na rad. Jebe mi se za rad, radi toga nisam ni došao. To je potrajalo do kasno uveče. Počela je padati neka kiša, kao Bogom dana i Profesorica predloži da posle večere prespavam kod njih.
- Pa naravno, gdje će sad dijete po ovom vremenu. Samo se javi svojima - reče Dobričina.
- Nije mi niko kod kuce, ali ja... -počeh.
- Odlično, sada nema problema - nastavi on polupijan.
Večera, tuširanje, nova posteljina, soba do njihove, sve se odigravalo filmskom brzinom. Nisam imao pidžamu. Legao sam gol. Nije bilo kraja mojoj sreći. Sve čisto, mirišljavo na lavandu, a što je najvažnije, ostvario se moj san. Ona mi je izdrkala. Bio sam u blaženom polusnu. iznenada sam osjetio da je neko u sobi. Otvorih oči. Zahvaljujući mjesečini sam primjetio da iznad mene stoji Profesorica i da je jednim pokretom skinula spavaćicu. ugledao sam njenu pičku, veliki zlatni trougao i teške sise koje su se dizale i spuštale ubrzanim ritmom. Bila je uzbudjena kao i ja. Poljubila me je, a onda ljubeći grudi i stomak halapljivo strpa kurac u svoja usta.
Uvlačila ga je i izvlačila. Mislio sam da ću eksplodirati.
- Oh... bože koliki je i kako je tvrd... mlad i tvrd... -dahtala je
Tad mi je već bilo jasno da ću ja morati poduzeti nešto glede „njega“, morat ću ga skratiti na optimalni 25, rekao sam sam sebi ..... da se ne bi dovodio u neprijatnu situaciju da se stalno isčuđavaju nečemu što izlazi iz njihovih gabarita .....
- Gdje je on... - uplašeno upitah.
- Bez brige... spava kao top. Nista ga ne može probuditi - šaputala je ljubeći me.
Opkoračila me je, zajašila, uhvatila kurac igrajući se njim oko pičke, a onda ga uvuče u nešto toplo i ljepo dižući i spuštajući guzu. Sise mi je naizmenično spustala u usta.
- O maleni... niko me vise neće... jebati nego ti... oooh... tvrd je kao... drvooo... Je l' ti ljepo... Jebe te tvoja Profesorica...
aaah... - cvilila je, a od sisa koje su mi bile u ustima nisam mogao ni pisnuti.
- Nečeš ovo... nikom pričati... maleni... samo ćes me ti jebati... jooj... oooh... -jecala je.
Uspravi se, strese, zastenja, a onda onako prekrasna svali se na mene ljubeći me i milujući.
Malo kasnije se diže i obuče spavaćicu. Primaknu se, podiže je do stomaka.
- Poljubi je, do sledeeg puta -prošapta.
- Sad spavaj, probudiće se muž. Budi dobar - prošapta i ode nečujno kao što je i došla..............
Stara je istina da sve u životu ima svoje pravo vrijeme. Drugačije rečeno, sve što se poduzme u nevrijeme, nema velikog izgleda na uspjeh. Svemu treba da dođe onaj čas kada se to što se želi učiniti može uraditi na dobar i uspješan način. Ako se radi "u dobar čas", kako se to u našem narodu kaže, svaka stvar ima veće izglede......